Jovana Letić Vujatović

Oduvek sam volela sa ljudima da razgovaram o stvarima koje su im važne i stalo mi je da razumem kako se zaista osećaju. Još u tinejdžerskim godinama sam shvatila koliko su naši unutrašnji svetovi kompleksniji od onoga što pokazujemo svojim ponašanjem i koliko je život lakši kada imamo sa kime da podelimo svoje doživljaje. Poziv psihoterapeuta mi se činio kao prilika da to svoje zapažanje oblikujem u nešto što će biti teorijski potkrepljena i provereno efikasna podrška drugima. Danas me u terapiji najviše ispunjava osećaj da moj trud i rad doprinose tome da se neko sutra oseća podržanije, bolje razume sebe i druge, ili donosi odluke koje su dobre za njega. Velika lepota ovog posla za mene jeste i prilika i obaveza da i sama konstantno učim.

Prva seansa u mojoj praksi služi pre svega upoznavanju i dogovoru o načinu rada koji će klijentu biti najprijatniji. Uglavnom ćemo tada zajedno proći set pitanja o različitim sferama klijentovog života, uz akcenat na ono što je klijentu važno i oko čega želi moju podršku. Takođe, odgovoriću na sva pitanja vezano za moj način rada i potencijalne nedoumice koje klijent može imati. Ukoliko klijent dolazi sa akutno hitnom temom, susret se naravno može koncipirati i drugačije.

Ciljeve terapije definišemo uvek zajedno, u skladu sa onime što klijent želi da postigne i podršci koju ja mogu da pružim. Ciljevi se tokom rada svakako mogu i revidirati i menjati jer je najvažnije da verno oslikavaju potrebe klijenta. Trajanje terapijskog procesa možemo dogovoriti unapred ili možemo odrediti usput kada klijent proceni koliko mu često odgovara da dolazi i koliko se brzo kreće ka cilju koji je postavio.

Teme sa kojima mi se klijenti najčešće javljaju su poteškoće tokom studiranja, problemi vezani za posao, porodične i partnerske odnose. Ove teme se često manifestuju kroz osećaj tuge, ljutnje, anksioznosti, perfekcionizma koji guši, nezadovoljstva ili nesigurnosti. Uglavnom radim sa osobama uzrasta 18-45 godina.

Sasvim je u redu da klijent nije siguran o čemu želi da razgovara, a nekada nije ni moguće unapred znati kako ćemo se osećati kada dođemo na seansu i koju temu ćemo taj dan želeti da otvorimo. U tom slučaju možemo početi razgovor od lepih, zanimljivih ili značajnih stvari koje su se klijentu desile u prethodnom periodu i videti šta će nam razgovor dalje doneti. Psihoterapija nije samo gašenje požara i rad na sebi je često čak i produktivniji kada se osećamo prijatno i pričamo o stvarima koje su nam važne, a nisu urgentne. Ukoliko se kroz nekoliko seansi ponovi situacija u kojoj klijent nema o čemu da priča, to može biti indikator da je vreme da se seanse prorede ili terapija privede kraju.

Klijent u svakom trenutku ima pravo da o nečemu ne želi da razgovara ili ne želi da razgovor produbljuje. Smatram da je terapeut dužan da ove granice uvek ispoštuje i sama se trudim da svojim klijentima redovno ukazujem na to da je terapija vreme i prostor za njih, a ne za moje ideje o tome šta bi trebalo u kom trenutku ili na koji način obraditi.

Moj rad se pre svega zasniva na razgovoru, dok tehnike poput igranja uloga, pisanja, crtanja, vežbi disanja i slično najčešće uvodim dosta kasnije, kada i ako procenim da bi klijentu tako nešto moglo biti zanimljivo i korisno. Ukoliko klijent sam izrazi želju za takvim elementima rada, uvek se možemo zajedno dogovoriti kako da koncipiramo seanse drugačije.

U tim situacijama ću se uvek potruditi da klijentu pronađem adekvatnu preporuku među svojim kolegama. Smatram da je najvažniji element psihoterapije upravo odnos koji se kreira između terapeuta i klijenta, a na taj odnos ne utiče samo naše umeće u radu. Postoji mnogo drugih ličnih karakteristika koje nisu ničija greška ili nedostatak, već jednostavno osobine koje nam pomažu da se bolje razumemo sa nekim, a malo teže sa nekim drugim ljudima. U redu je da ne odgovaramo svi svima i jako je važno da klijent dođe do terapeuta koji mu odgovara kako bi od terapije dobio ono što mu je potrebno.