Jovana Aleksić

Tokom odrastanja me je jako zanimala književnost. Kada je došlo vreme izbora studija i profesije, shvatila sam da ono što sam istraživala kroz književnost, i što mene u stvari fascinira, jeste ljudska priroda. Naši unutrašnji svetovi, borbe, načini na koje rastemo, povezujemo se, učimo, adaptiramo se i idemo kroz život. Psihologija, a sada i psihoterapija mi je ponudila način da te svetove vidim, razumem, i još više cenim. Danas, kroz svoj rad, imam priliku da drugima dam podršku na tom putu razumevanja sebe i sveta oko sebe i beskrajno sam zahvalna ljudima koji mi pružaju poverenje da sve te teme istražujemo zajedno.

Prvi susret obično služi upoznavanju, ne samo mene sa klijentom i njegovim razlozima za javljanje, već i kao prostor samom klijentu, koji treba da dobije što više informacija i proceni da li sam ja i moj način rada pravi izbor za njega. Obično klijentu dam slobodu da podeli onoliko koliko mu je za taj prvi susret prihvatljivo. Nekada to budu osnovne biografske informacije a nekada klijenti imaju potrebu da podele što više toga o sebi, po prvi put 'olakšaju dušu' nekome. Svaki od tih načina je u redu i služi nam kao baza za dalji rad.

Radim sa odraslima, a teme sa kojima sam do sada imala iskustva u radu su pre svega - anksioznost i panični napadi, traume, dileme u roditeljstvu, postporođajna adaptacija, različite životne krize i promene, partnerski i porodični odnosi.

Moje lično iskustvo iz pozicije klijentkinje, a kasnije i kroz rad, jeste da ovakve seanse nekada budu i najproduktivnije i dovedu nas do nekih zanimljivih uvida. Ako je u pitanju novi klijent, koristićemo to vreme da se upoznamo, povežemo, istražujemo i rezultat toga može biti dublje i jasnije povezivanje sa sobom. Ukoliko je u pitanju osoba sa kojom duže radim, to može značiti da je životna sitacija trenutno stabilna, a to nam onda otvara prostor da zaronimo malo dublje. Kada nema akutne krize za rešavanje, oslobađaju nam se kapaciteti da pristupimo nekim procesima ili delovima sebe za koje ranije nije bilo energije i mogućnosti. Najzad, dugoročno 'nemanje teme' može biti tema sama po sebi - da li postoji neki zastoj, otpor ili je prosto vreme za promenu terapeuta ili završetak procesa.

Rekla bih da ovo dosta zavisi od samog klijenta. Postoje tehnike koje ja lično volim i češće koristim, ali rekla bih da se bazično oslanjam na razgovor. Međutim, imala sam iskustva sa klijentima koji očekuju i od mene traže konretne tehnike, smernice ili alate za rad na sebi. U tim situacijama, zajedno tragamo za rešenjem koje njima pruža najviše podrške. Ovo često budu neke tehnike disanja, umirenja ili relaksacije, koje mogu biti korisne za samopomoć između dva susreta.

Ono što sam najčešće dobijala kao povratnu informaciju, jeste da sam topla i podržavajuća, ali čvrsta i sa jasnim granicama. Mislim da klijenti najviše cene moju pristunost i zainteresovanost, a povremeno i prostor za povezivanje kroz neformalnu razmenu ili šalu.